Zašto se za Noć veštica rezbare bundeve? Iza omiljenog simbola praznika krije se jeziva irska legenda
Dodajte Kurir u vaš Google izborMnogo pre nego što je bundeva postala zaštitni znak Noći veštica, narodi severne Evrope, naročito Kelti u Irskoj i Škotskoj, izdubljivali su korenasto povrće poput repe, krompira i cvekle, a zatim u njega urezivali zastrašujuća lica. Ovaj običaj bio je povezan sa praznikom Samhain, kojim se obeležavao kraj žetve i početak zime.
Prema drevnim verovanjima, u noći između 31. oktobra i 1. novembra granica između sveta živih i mrtvih postajala je veoma tanka, pa su se duhovi pokojnika vraćali među ljude.
Kako bi ih oterali, ljudi su palili velike vatre, nosili zastrašujuće maske i pravili svetiljke sa izrezbarenim licima. Verovali su da će tako uplašiti zle duhove i sprečiti ih da im se približe.
Jedan od najstarijih sačuvanih primera ovakve svetiljke nalazi se u Nacionalnom muzeju Irske. Reč je o replici takozvane „duhovne repe“ iz ranih 1900-ih, čije lice sa oštrim zubima i praznim očnim dupljama izgleda kao predmet iz najstrašnijih noćnih mora.
Škrtac Džek dva puta prevario samog đavola
Ipak, najpoznatija priča o nastanku svetlećih lampi za Noć veštica potiče iz irske legende o Škrtcu Džeku (Stingy Jack).
Prema predanju, Džek je bio lukav i zao kovač koji je uspeo čak dva puta da prevari samog đavola. Kada je umro, njegova sudbina postala je neobična: nije mogao da uđe ni u raj ni u pakao.
Bog ga nije primio u raj zbog njegovih grehova, dok je đavo odbio da ga primi u pakao, želeći da mu se osveti zbog ranijih prevara.
Tako je Džek osuđen da zauvek luta između dva sveta, bez mesta na kojem bi mogao da pronađe mir.
Đavo mu je, ipak, dao komad užarenog uglja kako bi mogao da osvetli put kroz večnu tamu. Džek je ugalj stavio u izdubljenu repu i nastavio svoje beskrajno lutanje.
Kako je irska legenda stigla do Amerike?
Upravo iz ove priče nastao je običaj pravljenja svetiljki poznatih kao Džek-o-lantern (Jack-o’-Lantern).
Verovalo se da će izrezbarena lica i svetlost u izdubljenom povrću oterati zle duhove i sprečiti da se pojave među živima.
U 19. veku irski imigranti doneli su ovaj običaj u Ameriku, gde je došlo do važne promene, umesto repe počeli su da koriste bundeve.
Razlog je bio jednostavan: bundeve su bile veće, mekše i mnogo lakše za rezbarenje. Njihova jarko narandžasta boja savršeno se uklapala u jesenji pejzaž, pa su ubrzo postale neizostavan deo proslave Noći veštica.
Bundeve su postale simbol praznika
Njihova popularnost dodatno je rasla tokom 19. veka, kada su se pojavljivale u književnosti i umetnosti. Jedan od primera je „Legenda o Uspavanoj dolini“ Vašingtona Irvinga, u kojoj se pojavljuje zastrašujući bezglavi jahač koji umesto glave nosi bundevu, čime je dodatno učvršćena njihova mistična reputacija.
Danas izrezbarene bundeve predstavljaju mnogo više od jezive dekoracije. One su simbol zajedništva, kreativnosti i zabave, a njihovo pravljenje postalo je omiljena porodična aktivnost uoči Noći veštica.
Svetleća bundeva na pragu kuće često je znak da se praznik slavi i da su deca i prolaznici dobrodošli.
Iako su odavno izgubile svoju nekadašnju zaštitnu funkciju, bundeve i dalje povezuju drevne mitove, narodna verovanja i savremenu zabavu. A iza njihovih osmeha i danas se krije podsećanje na jednu staru, pomalo jezivu priču – legendu o čoveku koji je prevario đavola, ali nikada nije pronašao put kući.